Zoranic / Zoranic / Bulaja Planine

1. Auflage 2018
ISBN: 978-953-328-444-6
Verlag: Bulaja naklada
Format: EPUB
Kopierschutz: 0 - No protection

E-Book, Croatian, 148 Seiten

Reihe: eLektire

Planine Petra Zoranica (1508 - izmedu 1543. i 1569.) se smatraju prvim, a za dugo stoljeca i jedinim hrvatskim romanom. Ujedno su i jedino fikcionalno prozno djelo starije hrvatske književnosti. Dovršene su 1536. godine, u vrijeme turske navale na Hrvatsku. Zoranic ukazuje na opasnost koja prijeti, te pokušava pobuditi patriotizam i ljubav prema domovini. Djelo, napisano u prozi i stihu, takoder pokazuje vrlo široku Zoranicevu naobrazbu, poznavanje kako antickih tako i renesansnih uzora, a uglavnom ljubavne lirske dionice formiraju gotovo samostalan pjesnicki petrarkisticki kanconijer. Planine su tiskane u Veneciji 1569. godine, nakon autorove smrti, a sacuvan je je samo jedan jedini primjerak ovog izuzetnog književnog spomenika.
Priprema i objava elektronickog ePub izdanja Planina sufinancirana je sredstvima Upravnog odjela za kulturu i šport Grada Zadra.
Lektira za 2. razred srednje škole.

Autoren/Hrsg.

Zoranic, Petar

Bulaja, Zvonimir

Leseproben

Poj i pritvor Žiljbila[1] i Zorice, pripovist
Kap. II    I kako je obicaj da vecma clovik praznujuci[2] laznije u razmišljenja svoja zajde, tako ja u nemilost ljubvenu zamisliv se i saznajuci da jur blizu konca žitak moj krozi toga biše i ne moguc pravi uzrok izaznati, sam sebe milujuci[3] obimi ocima mojim vrulje od suz ispustivši i jececi zdasi mojimi srce užgano u sebi cujah ko u cemeru ljubvenomu utopljeno biše. I tako na moju nesricu placuc, tužec se prez pristanka, suze moje u vrulju bruzgom tekuci vode joj pridavahu[4]. Uto iz vode izajde vila jedna ali – za pravim jimenom zazvat ju – Napea, ka pran meni dvorna rece: – Nemoj se prvo konca skoncevati, jer, kako prica govori, pri roka morš umriti, da rok ne mož priživiti[5]. Notaruium.[12] Znaj da sam ja gospodarica vode ove; i jer more biti u dil, budi da izdalece, bližika tvoja po rodu jesam, za pomoc i nauk dati ti iz vode ove izašla sam, jer ti sam po sebi pomoci ne bi mogal, zac gdo ljubi, ta preda, zato providit ne more[6]. Res es solliciti plena timoris amor.
Ovidius.[13]Sada sa mnom prez sumnje i straha hodi. – I to rekši za ruku me poja i u vodu ulize ka se prid njom rastupi. I u spilju uliši pridosmo u misto kako da bi navlašnje stanje[7] bilo[8]. I tuj zamišljen steci, cudec se da u utrobi zemaljskoj stvari te bihu, i tuj vidih usajen žiljak[9] jedan i vele krasno gojeci uzoren. I uza nj oci u stinu jednu prignuv pismo[10] vidih ko, u pamet povrativ[11], tako govoraše:   Kako gdo suncen zrak bude razgledati,
Prilike.   svud mu se vidi mrak kud oci obrati,
od svud mu mrhcati bude dan potamnjem,[14]
   a sam bude stati cudec se zasnicen[15];
al' kako trisk ognjen žestok lupi uz koga,
   ostane oskvrnjen i rascviljen s toga,
razborenja svoga ne more povratit,[16]
   toko straha toga vlast bude u njem vrit;
tako prem jadovit, tako rascviljen bih,
   tako mi mrznu žit kad ljupcicu zgubih.
U sebi ocutih da se dili s dušom,
   srce iz ud mojih ter da idoše s njom;
samo osta sa mnom trud, muka i žalost
   i tuga s gorcinom ke skoncaju mladost.
Momu žitku slatkost u nicem ne cutim,
   a ociju svitlost pomrknutu vidim.
Kud god se obratim, od svud me grize ujed,
   i smrtni strah cutim i jadovitu zled[17].
Kako na suncu led prem kopni život moj:
   ljubven tražeci sled[18] pogubih žitak svoj.
Pravo se dî ovoj da gdo slidi ljubav,
   slidi trudan oboj[19]; ljutu zmiju i zabav.
Ljuta je, dim, tva stav[20] ocito, ljubavi;
   to poznaju uprav, jer mi srce otravi[21].
Ti me u ropstvo stavi prigizdavi onoj,
   a pak s njom rastavi u najliplji odgoj[22].
Ne znam, ako lipljoj podložan sam bija,
   ali vec nemiloj verno sam služija,
malu slast užija i kratku ljubeci,
   a dugo želija ufajuc služeci.
Ne mogu neg reci da je uzrok pravi,
   da sad mru želeci cic[23] tebe, ljubavi:
ti me u sni i javi jadovno rascvili,
   pokol kroz gizdavi oci me prostrili,
dim kad tvoje strili okali u oci nje,
   kimi pak uhili udriv srdacce me.
Pravo diju[24] da su tve slasti pune jada,
   to poznaju nad sve v mom srdaccu sada,
pacel'[25] još od tada, ajme tužnu meni!
   mlajahnu od kada srdacce skoreni.
Vazda su tužbeni bili mi nastoji,
   vazda rascviljeni moji ljupki poji.
To su miti[26] tvoji, gdo ti verno služi,
   da svi danki svoji jadovito tuži.
Ti m' srce raskruži, nemila ljubavi,
   i drugo pridruži i srid njega stavi.
U tvojoj zabavi nikuko nigujuc,
   cim se tašce slavi pamet ma gizdajuc[27]
poživih ufajuc u takoj ljubezni
   prigodu prehtajuc i lik moj bolezni.
U takoj himbezni misal mû pitajuc,
   pohotne ustezni usilno ustežuc,[28]
naporno napiruc želja znam da sada
   usilno skoncâjuc srdacce pripada.[29]
Dospiva se svada ka sedam lit to je
   da ratec obvlada rano srce[30] moje.
Milošca cesto je za me se ratila[31],
   nemilost evo je napokom dobila.
Biše pripravila utih moja mladost,
   buduci služila u srcenu vernost:
Napokom nje lipost smilila se biše,
   ter jur moju žalost obeselit htiše;
tebi ražali se, ljubavi, na moj goj;
   tere poroti se s nesricom na mir moj,
pake pojamši boj srce mê ratiste[32]
   i kroz žestok razboj napokom dobiste,
kaštil podložiste srdacca, i takoj
   ufanje ubiste, i utih[33] i ugoj[34].
Ubjen bi moj pokoj, ubjena mâ kripost,
   i slast, i raskoš moj, i želja i milost.
Obvlada nemilost, neufanje i s njom
   prezrazborna svidost vrgoše sricom môm[35].
To ti je vlastju tvom, ljubavi nemila;
   s nesricom nemarnom; to su vaša dila.
Srce s' mi zranila, još ti ne bi dosti,
   pak u jad stavila od tvoje gorkosti,
a pak nesvidosti, nesricini dala,
   strili nemilosti ka je nastriljala;
sasvim je obvladala ranim srcem mojim;
   ko je jur skoncala s nerazborom tvojim.
Haj, sada reci smim da si ti, ljubavi,
   pitala me gorkim jadom u sni i javi,
u oganj mi stavi srdacce tolikoj,
   pamet mi otravi u cemeran jad tvoj.
Ti cini beteg moj da meni biše mil,
   ti me podloži onoj s ke sam cestit živil.
A sad je potamnil me mladosti cvitak,
   sad se je obalil žitak moj nauznak.
Rov id est lacus.[54]Žitka moga ostanak jur je na smrtni rov
   taleci se cas svak u gorkih suzic plov.
Nî, nî od suz daž ov ki bružji cvileci,
   da žitka moga tov ki gine kopneci.[36]
Prilika.Kako kad žaleci lebut[37] smrti svoje
   polag rik ruceci prislatko uspoje,
tako smrti moje. jur blizu buduci
   ljupke me razboje poju pocituci.[38]
Cemerno placuci suzice prolivam,
   i gorko uzdišuci s placem duh pušcivam.
Haj, izbi mi se san ki prisnih prid zorom,
Sanja.[55]   kad mi se vidi sam da prohajah gorom,
vidih da pod borom deklica sijaše[39]
   ka slatkim romorom[40] dvorno pripivaše.
Oculus
meus depravatus
est animam
meam.
Jeremias.[56]V ocijuh joj staše ljubven bog prihitran[41],
   ter u njih kaljaše svoj stril zlatoperan;
i prvom vas dvoran srce prostrili mi,
   drugom vas cemeran slobod posili mi;
pak s jadi gorkimi s ociju se zviše[42]
   zmije ke obi mi srce okružiše,
tere se obviše obe okol njega
   i slatkost ispiše življenja mojega,
a jada svojega gorka napuniše
   i pake tudje ga jadom umoriše.
Zlokoba.[57]Zle kobe se zbiše, ajme! tolikoje,
   koje presudiše umorenje moje,
jer ljupke razboje kad najpri ocutih,
   u njega nastoje livom nogom stupih[43],
i greduci vidih gdi žiljak uzoren
   biše od vod silnih pri vrimena iskoren[44].
Ta ti zlokoba pren meni s' uzrocaše,[45]
   da v suzah umoren žitak moj kopnjaše.
Toga ne smišljaše misal mâ onada,
   jer se ne saznaše ka poznaje sada.
Cemer ljupka jada i daž od suz mojih
   muce me od tada od kol se zamamih,
dim od kol obljubih jedinu ljupcicu,
   pace kad ju zgubih srca cesaricu,
života dušicu mojega s njom zgubih,
   svu svoju željicu i ugoj i utih;
veselje obratih u plac, jek i žalost,
   od kol vec ne vidih sunca moga svitlost.
Poginu mâ radost, poginu moj pokoj,
   pomrknu mâ jasnost[46] i prisvital zrak[47] moj,
poginu moj ugoj i gluma šegljiva[48],
...