E-Book, Serbian, Serbian, 316 Seiten
Rosette Melisandina Zelja
1. Auflage 2017
ISBN: 978-88-7304-248-8
Verlag: Tektime
Format: EPUB
Kopierschutz: 0 - No protection
E-Book, Serbian, Serbian, 316 Seiten
ISBN: 978-88-7304-248-8
Verlag: Tektime
Format: EPUB
Kopierschutz: 0 - No protection
Melisanda Bruno beži do svoje prošlosti i pre svega ne želi da prihvati da je drugacija od drugih: rodena je sa jednim neobicnim i retkim poremecajem vida zbog cega ne može da razlikuje boje i njen najveci san je da razazna dugu. Njen novi poslodavac je Sebastijan Meklejn, poznati pisac romana strave i užasa, koji je, zbog jedne nerazjašnjene nesrece, ostao vezan za invalidska kolica. Neko se krije u senci i želi da se hrani tudim željama... Dvoje usamljenika ciji se životi preplicu, dve sudbine vezane tamnim snovima u kojima ništa nije onako kako uzgleda. Roman, koji u sebi ima odlike gotskog romana, nestrpljivo ceka da ga procitate...
PUBLISHER: TEKTIME
Weitere Infos & Material
Glava prva
Podigla sam lice nudeci ga blagom vetru. Taj lagani povetarac ucinio mi se dobar, skoro prijateljski, znak da se moj život menja i to ovog puta u dobrom smeru.
Desnom rukom sam cvršce stegla rucku kofera i, sa puno pouzdanja, nastavila put.
Moj cilj nije bio daleko, sudeci bar po ohrabrujucim objašnjenjima vozaca autobusa i nadala sam se da su bila iskrena, a ne samo optimisticna.
Kad sam stigla na vrh brdašca, zastala sam i da bih se izduvala, a i zato što nisam verovala svojim ocima.
Skromno kuca? Tako je rekla gospoda Mekmilijan u našem telefonskom razgovoru, iskrenošcu tipicnom za ljude koji su navikli da žive u seoskoj sredini. Sigurno se šalila. Nemoguce da je mislila ozbiljno, nije mogla biti toliko naivna da ne zna kakav je svet oko nje.
Kuca se dizala velicanstvena i grandiozna kao neki dvorac u kome žive vile. Ako su izabrali ovo mesto sa željom da se kuca uklopi u gusto i bujno rastinje koje je okružuje, e… pa potpuno su promašili.
Odjednom sam osetila strahopoštovanje, setila sam se oduševljenja sa kojim sam krenula na put iz Londona u Škotsku i iz Edimburga do ovog slikovitog, zabacenog, mirnog sela u Škorsom gorju* . Ova poslovna ponuda kao malj me je lupila po glavi, došla je kao grom iz vedra neba u jednom tmurnom i beznadežnom trenutku. Vec sam bila spremna da predem iz jedne kancelarije u drugu, još bezlicniju i goru od prethodne, da radim bilo šta, osudena da živim od varki. Zatim jedan slucajni oglas i telefonski poziv iz kojih se rodila ideja o iznenadnoj promeni mesta boravka. Došla je naglo, ali sam joj se ja iskreno nadala. Do malopre mi se cinilo da je sve to carobno. Šta se pa promenilo?
Uzdahnula sam i naterala noge da se ponovo pokrenu. Sada moj hod nije bio tako trijumfalan, kao pre nekoliko minuta, vec nespretan i neodlucan. Prava Melisanda je isplivala na površinu, jaca od velikog kamena kojim sam bezuspešno pokušavala da je potopim.
Ostatak puta sam prešla kolebljivo i sporo i bila sam presrecna što sam sama i što niko nije mogao da nasluti pravi razlog moje neodlucnosti. Moja sramežljivost, zaštitni veo koji se formirao usled mog samackog života koji se, bez obzira na moje stalne i bezuspešne pokušaje da je se rešim, drsko vratila u prvi plan i podsetio me ko sam.
Kao da to mogu da zaboravim.
Stigla sam do gvozdene ograde, visoke bar tri metra i nedolucnost me je ponovo paralisala. Ugrizla sam se za usnu, razmišljajuci o mogucnostima koje imam. Malo ih je, ako cemo pravo. Da se vratim, nije dolazilo u obzir. Vec sam potprošila dosta novca za put, ostalo mi je malo. Ustvari vrlo malo.
A onda i šta me ceka u Londonu? Ništa. Poptuna praznina. Cak ni moja cimerka nije uspevala da mi zapamti ime ili u najboljem slucaju, pogrešno ga je izgovarala.
Tišina oko mene je bila potpuna, zaglušujuca, sasvim ukocena i samo su je prekidali prigušeni otkucaji mog srca.
Spustila sam kofer pored stazice, ne mareci da li ce ostati fleke od trave. Uostalom, ništa mi to nije znacilo. Bila sam pritisnuta u jedan crno-beli svet, bez ikakve boje. I to stvarno, a ne metaforicno.
Podigla sam ruku do desne slepoocnice i lagano je pritisla vrhovima prstiju. Negde sam procitala da tako može da popusti napetost i, mada sam smatrala da je glupo i prilicno beskorisno, poslušno sam vršila taj ritual u koji uopšte nisam verovala, vec sam samo ponavljala stecenu naviku. Navike tako prijaju i smiruju. Otkrila sam da mi pomažu da se opustim i ne bih se lišila nijedne. I to bar ne u ovom trenutku.
Odlucno sam krenula u smeru suprotnom od uobicajenog, puštajuci da me nosi struja, a sad bih dala sve samo da mogu da se vratim. Zažalila sam za mojom sobom u Londonu, maloj kao brodska kabina, odsutnim osmehom moje sustanarke, bezobrazlucima njenog trbušastog macka, pa cak i oljuštenim zidovima.
Odjednom, bez najave, jedna moja ruka šcepa kožni kofer, a druga se odvoji od ograde na koju sam se nehotice, naslonila. Nisam znala šta da uradim - da li da se okrenem i vratim ili da pritisnem zvonce - ali to nikad nisam otkrila, zato što su se, baš u tom trenutku, dogodile istovremeno dve stvari.
Podigla sam pogled, jer me je privukao pokret sa druge strane prozora na prvom spratu i videla belu zavesu kako se vraca na svoje mesto. A zatim sam zacula ženski glas. Isti onaj koji sam cula pre nekoliko dana preko telefona. Glas Milisent Mekmilijan bio je tako blizu da sam se uplašila.
„Gospodica Bruno! Vi ste, zar ne?“
Brzo sam se okrenula u pravcu iz koga je glas došao, zaboravljajuci na prizor na prozoru prvog sprata.
Jedna žena srednjih godina, košcata, mršava i blagog lica, nastavila je da prica, kao navijena. Sludela me je. „Pa narvno da ste Vi! Ko drugi može biti? Nemamo mnogo poseta ovde u Midnajt Rouz Hausu, a i ocekivali smo Vas! Jeste li dobro putovali, gospodice? Lako ste našli kucu? Jeste li gladni? Žedni? Pretpostavljam da želite da se odmorite… Odmah cu pozvati Kajlija da odnese prtljag u Vašu sobu… Izabrala sam jednu lepu sobu, jednostavnu, ali slatku, na prvom spratu...“
Pokušala sam, bezuspešno, da odgovorim bar na jedno od njenih pitanja, ali gospoda Mekmilijan nije prestajala da prica.
„Naravno da cete biti na prvom spratu, kao i gospodin Meklejn… O Bože, njemu ne traba Vaša pomoc. Vec ima Kejlija koji mu pomaže… On, u stvari, ovde radi svašta… Cak je i vozac… Ciji, ne zna se, pošto gospodin Meklejn nikada ne izlazi… E, drago mi je što ste ovde! Baš mi je nedostajalo žensko društvo… Ova kuca je po malo mracna. Bar unutra… Ovde, na suncu, izgleda sve prelepo… Zar ne? Jel Vam se svida boja? Smela je, znam … Ali svida se gospodinu Meklejnu...“
Evo, pomislila sam. Pitanje na koje sam bila srecna što ne moram da odgovorim.
Išla sam za ženom kroz dvorište, zatim kroz veliko predvorje kuce. Ni na trenutak nije prestajala da prica, zvonkim glasom koji podseca na klepetušu. Samo sam nekoliko puta klimnula glavom i bacila par brzih pogleda po prostorima kroz koje smo prolazili.
Kuca je stvarno bila ogromna, zbunjeno sam zakljucila. Ocekivala sam skromniji nameštaj, spartanski, muški, buduci da je moj novi poslodavac bio muškarac i živeo je sam. Ocigledno njegovi ukusi nisu uopšte bili minimalisticki. Nameštaj je bio raskošan, bogat, starinski. Osamnaesti vek, pomislila sam, iako se ne razumem u antikvitete.
Požurila sam da ne izgubim domacicu koja je bila brza kao zec.
„Kuca je ogromna“ promrmljala sam, iskoristivši jednu pauzu u njenom dugackom monologu.
Pogledala me je preko ramena. „Jeste, gospodice Bruno. Ali polovina je zatvorena. Koristimo samo prizemlje i prvi sprat. Prevelika je za jednog coveka, a i veliki je napor za mene da je održavam. Osim za velika spremanja, kada obicno uzmemo neku agenciju za cišcenje, ovde smo samo Kajl i ja. A Kajl, naravno, ima raznih drugih obaveza. I Vi, sada“. Koncno se zaustsavila ispred jednih vrata i otvorila ih. Stigla sam je, malo zadihana. Vec sam bila umorna i iscrpljena. Pre mene je ušla u sobu i srdacno mi se nasmešila.
„Nadam se da Vam se dopada, gospodice Bruno. Kad smo vec kod toga… izgovara se obicno Bruno ili je naglašeno na poslednjem slogu?“
„Samo obicno Bruno. Moj otac je bio italijanskog porekla“, odgovorila sam, netremice gledajuci po sobi.
Gospoda Mekmilijan je nastavila da brblja, prepicavajuci razne dogodovštine iz mladosti, o svom kratkom boravku u Italiji, u Firenzi, o peripetijama koje je imala kao studentkinja istorije umetnosti sa strogom lokalnom birokratijom.
Nisam je slušala, jer sam bila previše uzbudena da bih se pretvarala kako me zanima šta prica. Ta soba, koju je ona opisala kao jednostvanu, bila je tri puta veca od moje londonske rupe! Sumnje, koje sam imala na pocetku, nestale su. Spustila sam kofer na komodu i zagledala se u veliki krevet sa baldahinom, starinski kao i ostali nameštaj. Pisaci sto, orman, komoda, tepih na drvenom podu, odškrinut prozor. Otišla sam do njega i celog ga otvorila. Uživala sam u predivnom pogledu koji se pružio. U daljini se videlo selo, cije sam obrise nazrela iz autobusa, zaklonjeno na uzvišici, jedan krak reke koji je nestajao na mojoj desnoj strani, skriven iza gustog rastinja, bašta koja se nalazila ispod, lepo negovana i puna cveca.
„Obožavam da radim u bašti“ nastavila je nesmetano domacica, prilazeci mi .“Narocito volim ruže. Kao što vidite, nabrala sam jedan buket i za Vas“.
Okrenula sam se i tek tada primetila veliku vaznu na komodi sa ogromnim buketom ruža. U tren oka sam prešla razdaljinu koja me je delila od cveca i zabila nos medu krupne latice. Miris me, za cas, opi, udari me u glavu i uhvati me laka nesvestica.
Prvi put, u mojih dvadeset dve godine, osetila sam se kao kod kuce. Kao da sam konacno uplovila u sigurnu i udobnu luku.
„Jel volite bele ruže, gospodice? Možda više volite narandžaste ili roze? Ili možda žute...“
Vratila sam se na zemlju, jer me je povuklo ovo lukavo pitanje, mada ga je ova ljubazna žena izgovorila na nevin i bezazlen nacin.
„Volim sve. Ne postoje neke koje više volim od drugih“ promrmljala sam žmureci.
„Kladim se da volite crvene. Sve žene vole crvene. Ali su mi se cinile neprikladne… Hocu da kažem… Poklanjanju se onima koje volite… Jeste li vereni, gospidice Bruno?“
„Nisam“. Moj glas je bio malo jaci od uzdaha, umoran, a i zato što nikad nisam dala drugaciji odgovor.
„Baš sam glupa. Naravno da niste. Da jeste,...
